PRIČA DOBILA MILION I PO LAJKOVA NA FEJSU…POGLEDAJTE

Priča njujorškog taksiste dobila je više od milion i po ‘lajkova’ na Facebooku. Pročitajte ovu dirljivu priču.

Na Facebooku se pre dva meseca pojavila potresna priča jednog njujorškog taksista, koja je do danas prikupila preko milion i po ‘lajkova’.

Pročitajte ovu dirljivu priču:

‘Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smeni, pomislio sam kako bih mogao otići, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio. ‘Samo trenutak!’, čuo sam krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.
Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena od oko devedeset godina. Nosila je haljinu s printom i kapu s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz ’40. godina. Pored nje se nalazila najlonska vrećica. Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu nije živeo. Sav nameštaj je bio prekriven čaršavima.

Nije bilo satova na zidu, nikakvih šoljica ili drugih stvari na stolićima. U ćošku je bila kartonska kutija u kojoj su se nalazile fotografije i stakleni predmeti. ‘Možete li poneti moju vrećicu do auta?’, upitala me. Odneo sam vrećicu u auto i vratio se da joj pomognem da i ona dođe do auta. Uhvatila me za ruku i polako smo hodali do auta.

Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. ‘Nema na čemu‘, odgovorio sam, ‘Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želeo da se ljudi ponašaju prema mojoj majci’. ‘Ti si tako dobar mladić‘, kazala mi je.

Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala da li bih mogao da je provozam kroz grad. ‘Nije to baš najkraći put‘, kazao sam joj. ‘Meni se nigde ne žuri, idem u starački dom’, kazala je.

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. ‘Nemam više nikoga od porodice‘, blago je nastavila. ‘Doktor je kazao da mi ne ostaje dugo vremena’. Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar.

‘Kojim putem se želite voziti?’, pitao sam je. Sledeća dva sata smo proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz susedstvo gde su ona i njen muž živeli kad su se tek venčali. Prošli smo i pored skladišta nameštaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao devojka, išla na ples.

Katkad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla i sedela bi gledajući u mračnu daljinu, bez reči. Najednom mi je kazala kako je umorna i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese, koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trema.

Dvoje starijih ljudi izašlo je čim smo stigli. Iz prtljažnika sam izvadio njenu vrećicu i odneo je do vrata. ‘Koliko vam dugujem?’, upitala me, hvatajući se za torbicu. ‘Ništa’, kazao sam. ‘Ali od nečega morate živeti‘, odgovorila mi je. ‘Ima i drugih putnika’, kazao sam joj.

Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se privila uz mene. ‘Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam‘, kazala mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.

U toj smjeni nisam pokupio nijednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da pričam. Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao nakon što sam zatrubio prvi puta? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam uradio važniju stvar.’

(dnevnik.hr)
Foto: facebook